Moja kćerka zna da bude toliko uporna, da se nekada pitam odakle mi snage za pregovore s njom. Pogotovo kad traži opet i opet da gleda omiljene crtaće. A ne mogu da kažem da me ne raduje što, bez obzira na silnu ljubav prema crtaćima, one koje imaju bilo kakvu crtu nasilja – odbija da gleda.

Sedimo u sobi i počinje „Ben ten“.

- Maaaama, pusti mi neki lep crtać, ovaj je muški, za dečake – moli.

- Kako misliš za dečake, nije on samo za dečake, samo je ružan i nasilan – pravim se pametna ja. – A jel gledate takve u vrtiću?

- Pa, dečaci stalno traže da gledamo „Ben tena“ i „Nindže“ i .. tako te za dečake…

- Misliš, ove što su bljak? Pa kako odlučite koji crtani da gledate, vi hoćete jedno, dečaci drugo.

- Pa, majka, glasamo i ko ima više, njegov crtani gledamo – reče Jana o dskakuta, jer je shvatila da nema „lepih“ crtaća.

I nešto se mislim… da li će nam krenuti bolje ako neke stvari nauče sa 5?

Jer nama nije pomoglo mnogo, dvadesetogodišnje iskustvo u borbi za demokratiju,

neke stvari smo učili na teži način - kao 12. marta 2003. godine…