Nikada ranije nisam o tome razmišljao. Nisam, tako mi Harmsa! A i zašto bih? Da sukob generacija ne bude samo horološka kategorija – nema šanse. Kakve veze prostor ima s tim i šta se geografije kog vraga tiče rupetina (iz milošte nazvana jaz) što se u redovnim ciklusima porađa između generacija? Smiješno, priznaćete. Bilo je

Bio jednom jedan okretan insan i trebalo bi biti da je on pravi hodž, a opet, nije ni nalik drugim hodžama. I prija su se ovdi izminjivali hodže. Postavljani su vako i nako, pa opet, nijedan tako. Priko novina. Ovaj došo na avaz priko svi đerida. Sva su bosanska sela i vaka i naka, i

Sedimo tako nas dvojica uz flašu vina i prisećamo se starih dana. Obojica smo dve trećine života prevalili, a kako je flaša praznija, priče su neobičnije. U neko vreme Sreten ustade da još vina iz podruma donese. Kad se vratio, sav je zamišljen i odsutan, a ruke mu drhte dok vino naliva. - Ded’ u

Mnogo je toga iščezlo iz mojeg života, ili ja iz „toga“, svejedno. Zapravo se radi o ljudima. Više ih neću videti, čvrsto sam rešio, mada, pre nisam ništa rešavao u vezi sa njima – a opet sam ih sreo. Bez pitanja su se upleli u moj život. Među njima je postojala veza u koju nisam

U tri velike i svijetle sobe, međusobno povezane malim zagušljivim hodnikom, na drugom spratu Suli – hana, smještenog nedaleko od rijeke Vardar, već je nekoliko mjeseci živjela Saliha – hanuma, starija mršava žena oštrih crta lica, tankih usana i uvijek mirnog pogleda, sa mužem Mehmedom i djevojčicom Tahirom. Svako je mogao lako zaključiti da ovo

Danas je došao taj dan. Otišao sam na pijacu. Hteo sam da kupim šargarepu i novine. Ali nisam uspeo. Pijaca je bila zatvorena. Čuvar Kapije me je zaustavio na samom ulazu. „Loše ti se piše ovde, momak. Okreni kola i idi.“ Surovo hladno me je gledao dok je čačkao nešto oko katanca. Nije se ni

Bezpredmetno. Oneobičena priča samo jednim detaljom. Podudarnošću ili sličnošću sa svime davno već ispisanim ili rečenim pa i deklamovanim. Zemljoradnici ili seljaci- radnici. Godina 1960. Imala je divne bele soknice i rozikaste mašnice uvijene na krajevima pletenica. Nije znala kako joj se zove škola ali bila je redovan đak. Posle su pričali o nekakvim redaljkama.

Enter Night – Biografija benda Metalika LAGUNA BEOGRAD 2011. Domaći predvodnik kada su rok publikacije u pitanju, beogradska ’Laguna’, na zadovoljstvo svih nas iz sveta roka, ne prestaje sa „bombardovanjem“ svog čitalačkog auditorijuma novim izdanjima. Najnoviji naslov jeste biografija hevirok (black, trash) sastava Mettalica, naslovljena sa ’Enter Night’! Autor je Mik Vol, ex-glavni urednik londonskog

Ima tako dana kada lapim. Ne znam što bih sama sa sobom, s drugima još manje, nisu uklopljeni rad i ljudi u moj dan, samo ono što je za mnoštvo, masu i gomilu nerad: Čitanje i razmišljanje. Priznajem da mi i jedno i drugo jako dobro polazi za rukom, još više za umom, pa ne

Na početku ovog mog javljanja želim članovima uredništva i svim piscima i čitateljima prozaonline sretnu i uspješnu 2012.godinu, iako teče, evo,i 21.dan te Nove godine.Nadalje, želim iste obavijestiti da na stranicama www.digitalne-knjige.com možete pročitati moju novu digitalnu knjigu “ Priče o Živi„. Radi se o ilustriranoj zbirci pričica o dogodovštinam moje mace Žive, pa svi

Duša pupa. Srce od dragosti kontakta jače lupa. Na golim granama šljive ptica traži izgubljenu pjesmu. Ramaglas , 23 agosto 2011 19:16 Poželim Tvoj glas, a uz njega nešto još? Dodir učini što bližim! Barbara , obećajem, da ubrzo ćete ćuti moj glas, lijepo bi bilo osjetiti i dodir, ali…to već je malo kompliciranije… preostaje

Svetla iz monitora padala su po podu. Nisko su lebdele nalepnice od prašine i staklene vune isprepletane dlakama. Starili smo, a nismo želeli da se to primeti. Ljubav je umirala, odupirući se svesnom priznavanju. Razvlačili smo se po tastaturi i čekali smrt. U ime lagodnog života, jurili smo u noćne dane. Kao neonski zraci, prelomljeni

Priča je nagrađena 3. mjestom na Natječaju „Ulaznica 2011″ (Zrenjanin) Sve ćemo ih maknuti. Jesi me razumio? -Jesam. -Ne želim više niti jednu njenu sliku ugledati kad uđem u stan. -U redu. -Nadam se Martine, da nemaš ništa protiv, mislim, stavi se u moj položaj. Martin se pokušao staviti u položaj supruge dok promatra sliku

1. Početkom 1923. napustio sam Beograd i kratko vreme boravio u Pragu, gde sam štampao jedan rad u kome sam zastupao Veljtmanovu tezu da je kratkotrajno carstvo Huna, kojim je vladao Atila, zvani i Bič Božji, zapravo rana ruska država, iz koje će kasnije nastati Kijevska Rusija; njemu sam dodao jednu malu raspravu o drevnoj

Pisati o ljubavi u ovome trenutku je jako teško. Sama činjenica da sam zaljubljen, ali to nije ništa novo, kao i činjenica da sam zbog toga nesretan može da učini sve moje misli pristrasnim jer pišem samo toj jednoj ženi koja, zapravo, i nije ljubav ali je sva moja ljubav usmerena njoj. Neobično je to,

Autor prikaza: Živko Ivković izdavač – ZAVOD ZA KULTURU VOJVODINE 2010. Vladimir Nedeljković–Vlada Nedelja, čovek, rokenroler, jedan iz grupe najiskrenijih rok poslenika na našim prostorima, Zontag men, figurira kao nezaobilazna ličnost kada su u pitanju pančevačka i novosadska rock scena. Nakon PANČEVAČKE ROCK ENCIKLOPEDIJE (Helikopetr na glavi –izdanje iz 2005. godine), te Devojčice i dečaci

1. Neko: - Znaš šta ću ti, Pajaco, reći o Volfgangu Kolhaseu: on pored takvih veličina kao što su Breht i Fasbinder deluje beznačajno. Deplasirano. Skoro da se o njemu nema šta reći… Pajaco: - Neko, ni ti a ni ja nismo dovoljno kompetentni da prosuđujemo da li je on značajan ili beznačajan kako za

Perica i Nikola su dva mala dječaka koja su obožaval more i kupanje. I, najsretniji su bili kad bih ih roditelji vikendom odveli u Omiš kod tete Lovorke. Teta Lovorka je bila vesela, plava i rumenih obraza. Tetak Ivan bio je velik i jak, i kako je sam za sebe volio reći, lip. Debeo i

Napolju je bilo trideset i sedam stepeni. Iz televizijskog ekrana danima su stizala panična upozorenja kako bi trebalo da se ponašamo; šta smemo da radimo, a šta ne; kada smemo da se krećemo, a kada ne; šta smemo da jedemo, a šta ne; sa čim da gasimo žedj i sa kojim količinama; koliko puta da

22. 03. – Ovih dana bili smo preokupirani studentskim obavezama, tako da za političke događaje nismo baš mnogo marili. Oni najvredniji, takozvani štreberi, već posle prvog položenog ispita, uveliko su učili za naredni ispitni rok, neki malo opušteniji tek su otvarali prve stranice nove knjige, dok su dojučerašnji brucoši do kasno u noć proslavljali svoj

BLjESAK Ispred kina bi se tada pojavili Piter O Tul i Tajni agent Ašenden kog je ovaj prvi glumio… iza obojice je blještala aura Somerseta Moma i ona pritajena zelenkasta atmosfera kolonijalnog Singapura, puna burbona i obećavajućih pogleda beloputih ledi, koje od seksa više preferiraju samo srebrne vrške Dađirlinga pod kišama Monsurama… i svetski bol

Sedim za svojim radnim stolom. Završavam roman koji ću poslati na književni konkurs. Ukoliko budem imao sreće, možda jednog dana postanem poznat pisac. Teško da ću biti novi Migel Servantes ili Ivo Andrić, niti ću moći da se merim sa Crnjanskim, Basarom ili, recimo, Koeljom, ali mi, svakako, ostaje nada. Hope dies last! Jedanput, dok

Jesen je pozlatila šumu, kapnuvši crvene i smeđe boje na pokoji grm, nagovješćuje tako neminovni dolazak zime. Opomena je to ozbiljna za svako Božje stvorenje, ptice su najuznemirenije… Komešanje uz zbrkano glasanje označava završni sastanak ptičjeg roda upriličen u krilu najvećeg proplanka bukove šume. Eto opet moramo seliti, – tužno zapiskuta predvodnica lastina jata… A

„o nesporazumu između onog što se posmatra i onog što se predstavlja“ Nedozvoljeno vam je da grešite po pitanju toga: to vaše edipovsko zadovoljstvo – razgolititi, znati, doznati početak i kraj (Bart) uvlači vas u zabludu – vama je, takoreći, nužno da pogrešite, vi iz tog kovitlaca dalje ne uspevate. Vi u tome vidite puki

Šumilo je i vreme se menjalo tamo negde napolju. Na gore. Sneg je baš prestao da pada kada sam krenuo da tražim moje stare sanke u podrumu. Znao sam da se kriju tu negde, u drvenom kavezu, tako nevešto sklepanom za potrebe prvih novobeogradskih turšija, negde s početka 1970-ih. U to doba punog komunističkog zaleta

I ne ljuti se na mene ako ti kažem – ti, Ja kažem ti svima koje volim, pa i onda ako sam ih vidio samo jedanput, Ja kažem ti svima koji se vole, pa i onda ako ih ne poznajem… Jacques Prevert naše mladosti Samo jedan od onih kojima sam se hranila i napajala. I

Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke Kad je jesen okačila svoje žute značke. Oktobar je pomalo napet mesec i noćas je vrhunac. Mračno je kao u rogu, a ja sedim satima i mislim o besparici. Razmišljao sam i ranije, nije da nisam. O dugovima, o bivšoj ženi, o deci koju nikad neću videti,

Šumilo je i vreme se menjalo tamo negde napolju. Na gore. Sneg je baš prestao da pada kada sam krenuo da tražim moje stare sanke u podrumu. Znao sam da se kriju tu negde, u drvenom kavezu, tako nevešto sklepanom za potrebe prvih novobeogradskih turšija, negde s početka 1970-ih. U to doba punog komunističkog zaleta

Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke Kad je jesen okačila svoje žute značke. Oktobar je pomalo napet mesec i noćas je vrhunac. Mračno je kao u rogu, a ja sedim satima i mislim o besparici. Razmišljao sam i ranije, nije da nisam. O dugovima, o bivšoj ženi, o deci koju nikad neću videti,

Ni ja ni ona ne znamo koji je po redu ovaj naš povjerljivi razgovor. Ona ih ne broji, a on je amnezičan na neke svoje tvrdnje. Ipak nastavlja, Ja sam, draga moja susjeda, dobar čovjek. Kažu da sam kršan i drag kao violina. Imam ja svoju visoku i nisku stranu. To ti je kao svjetlo